Имала сам велике главобље и нападе мигрене. Пила сам таблете али неког значајног ефекта није било. Чула сам да се код вас одржава велико Освештавање Храма па сам одлучила да дођем и учествујем у томе. Била сам ту цело време и активна у свим обредима које су се вршиле током освештења Храма. Још током Литургије осетила сам благо побољшање, а три дана касније бол у глави је престао и то траје до данас. Нека Вам Бог подари све што пожелите.

Ја сам био високи официр војске за време ЈНА и члан партије. Живим у Јовцу. Моја жена и дете нису били чланови партије. Дете нажалост није могло да говори. Нисмо знали шта да радимо више, и тако је моја жена, ван мог знања, водила дете у цркве и манастире. Када би ја дошао са посла, моје дете ми је увек отварало капију да уђем али један дан је био врло посебан. Дете ми је отворило капију, отворио врата од аута и реко ТАТА! Само сам се срушио на земљу... Када ми је жена испричала шта се десило, одлучио сам да скинем униформу и престанем да будем члан партије. Бог истински постоји.

Једна жена из околине Параћина испричала ми је да је након саобраћајне несреће изгубила вид. Посетила је Храм Вазнесења Господњег три пута. Након треће посете и молитве, вид јој се потпуно вратио.

Ја сам жена из Ћуприје која је годинама била неплодна. Сведочим да је након молитве у Храму у Батинцу на велико освештавање и помазивања уљем из кандила током Литургије, затруднела сам неколико месеци касније.

Не бих себе назвао ни претерано верујућим, ни духовним. Увек сам више веровао у логичке одговоре, у оно што се може измерити, видети, доказати. Али оно што ми се десило једном приликом – не уклапа се ни у једну формулу. Био сам у веома тешком животном периоду. Притисак са свих страна – здравствени проблеми, финансијски губици, удаљавање од ближњих. Осетио сам да губим тло под ногама. Једне вечери, сломљен од умора и туге, изговорио сам у себи: „Ако негде постоји неко или нешто што види више од мене – помози.“ Ништа се није десило одмах. Али нешто се променило у мени. Као да сам први пут у животу осетио тишину у глави – не ону празну, већ смирену. Осећај присуства, као да сам био виђен, чујен, чак и прихваћен. Без речи, без слика. Само једна дубока унутрашња тишина и топлина. Наредних дана почео сам да доносим одлуке са више мира. Људи су ми се јављали ниоткуда – они који су ми могли помоћи. Почео сам да осећам да нешто води моје кораке. Не могу то објаснити. Али могу рећи: од тог тренутка више нисам био сам. Не мораш веровати у Бога, анђеле, универзум. Али постоји нешто – или Неко – ко чује када човек искрено завапи. Та сила није доказива науком, али је у мени оставила траг који је стварнији од било чега опипљивог.

Годинама сам живео у тами. Иако сам споља деловао као неко ко има све под контролом – посао, породицу, друштвени статус – у мени је била празнина коју ништа није могло да попуни. Осећао сам се изгубљено, збуњено, и често сам се питао има ли уопште смисла све што радимо. Једне ноћи, када сам дотакао дно и био спреман да све пустим, у молитви сам изговорио реченицу која ми је променила живот: „Ако постојиш, покажи ми да нисам сам.“ Не знам како да опишем шта се тада догодило. Био сам сам у соби, али соба је била испуњена нечим – топлином, миром, присуством које није било моје, али ме није плашило. Било је то као да ме неко загрлио изнутра. Осетио сам љубав коју никада раније нисам искусио. Био је то тренутак истине, светла, опроштаја. Од тог дана више ништа није било исто. Не тврдим да ми је живот постао савршен – али нисам више био сам. Схватио сам да постоји сила изнад мене, сила која види, чује и води. Називам је Богом, али знам да је многи зову различитим именима. За мене је то био почетак мог духовног буђења. Не причам ово да бих убедио друге, већ да посведочим шта се мени догодило. Ако си на ивици, у тами, изгубљен – знај да постоји светлост. И да те чека.

Често чујемо како је неко имао лично искуство са Богом и како је од тог момента се радикално променио у бољег човека: чујем га сваки тренутак, како куца на моје срце, често сам га одбијала, нисам могла из своје ароганције да га прихватам, следила сам свој разум па сам коначно схватила да мој разум је врло ограничен. Мислила сам да све знам, па сам открила да сам игнорант коначно сам га чула речећи: ДОКЛЕ ЋЕШ МЕ ДЕТЕ МОЈЕ ОДБИТИ сузе сам пуштала, схватила сам колико сам ограничена, поред његовог величанства коилико сам жедна за његову љубав. Боже мој пусти ме у своје краљевство, примај ме међу твојом децом.